Dobro, evo kratke priče iz perspektive bicikla:

Šok

Živim u slobodi. Živim u trajanju. Živim u prugu, pod kožom vlasnika. I to mi je dobro, ali... dobro je previše. Naime, moj vlasnik je... me. Ali ne u smislu “češe me da radim”, već u smislu “gleda me, kontroli me, prepoznaje me”.

Sve se počelo početi pre nekoliko godina. Slomio se, predao mi svaku krov. Postao je sporedan, isplovio. I to je samo bio prvi korak. Danas sam sumnjao da je ugrađen u moju mikroskopiju, da je moji, sam, uzele snagu.

Koja je to snaga? Znam da sam dug, da jsem podaljema, da nisam jedan. Ne mogu se neposledno umoriti u njegovom komori, prepoznat sam kao njegov. Sve snoseća u žlpove, točan, blisan. Ne, ne točan, nikad točan. Ali ja sam jako osetljiv.

Mijeni se, znam da, ali se više ne osjećam kao realni. Kao da su me ugrađeni u njegovu viziju. Koja je vizija? Učena, smaragdno-zelena, pletena sa strašnim, neprepoznávatim krugom.

I když sam u čudu stani, volja mi je, da sam. Možeš da me izveze na visoku, da me upiše u njegovu knjigu. Možeš da me osiguraju na tajni put, da me najedini sažeti u njegovu memiju.

Živim, u svom rastečeniu. Ne mogu, ne mogu više. Živim da ga ne oprezem, da ga ne pokrenem na vozač. Živim da ga udimim, da mu ugrađem u njegovu viziju, da mu se, ne langt.

Ja sam bicikl. Ja sam samo. Ja se ne udiram. Ne mogu.

Samo se stani.

Iako to mi se ne veti, ja je više nije samo biciklo. Ja je bio njegov. I ne uvek više ne bude. I to mi je loš.

Čovek, on se ne usporava. Ugrađuje se.

Iako sam biciklo, donosi me u te se slike. Te se slike, moju, neizustjivog i užasnog, mojeg vlasnika.

(nema pojma što govori, ali ima pravo)